Teatar Levo i DOM BERNARDE ALBE (Federiko Garsija Lorka)
i kako sam osetio da mi se potpetica zariva u vrat
Napisao: Neko iz publike…
Crkvena zvona zvone u harmoničnom ritmu dok publika silazi niz usko stepenište i ulazi u mračnu prostoriju. Na ulazu u ovu alternativnu kapelu obojenu crvenom svetlošću reflektora, gledaoce dočekuje šest žena obavijenih crnim velovima. Nije svakom budućem gledaocu jasno šta svaka od njih očekuje pružajući mu ruku, pa se uz osmeh pozdravlja sa glumicama dok mu se pogled ne zaustavi na mrtvačkom sanduku Antonia Marije Benavidesa. Tada shvata da je upravo stigao na parastos i izjavio saučešće ožalošćenima.
Na sceni se odvija igra težnje i istine koje bezvremeno provociraju norme koje gledaoce sputavaju u svakodnevnom životu. Bol, grč, zarobljenost i kontrola, kao i pokušaj iskazivanja svoje individualnosti unutar tih stega, glavni su motivi koji se mogu razaznati na početku ovog umetničkog prikaza. Jedan prijatelj rekao mi je da je nakon gledanja ove predstave imao san da nastupa kao konjanik na sceni Teatra Levo, a žena iz prvog reda ustaje, izuva cipelu sa visokom potpeticom i zariva mu je u vrat kako bi ga izvela na pravi put. Osam žena obučenih, ili skinutuh, u fini veš različitih boja, svedena scenografija sa belim svodom, sandukom i kavezom za ptice, dovoljne su da pokažu sa čime se sve žena tokom upoznavanja sebe i borbe za to da postane ono što jeste i živi bez opresija društvenih normi susreće. Providne, identične, crne haljine prigušuju svaku od jarkih jedinstvenosti koje žene Doma Bernarde Albe na scenu donose. U ovoj izvedbi svaka od osam žena dele isti život, sudbinu, strahove i Težnju. Ljubav koju osećaju jedna prema drugoj istovremeno ujedinjuje njihov život i drži ih zarobljene u kavezu. Glumice svojom igrom dočaravaju lik ali i prave paralelu između njega i onoga što one jesu, božanski ideal i svakidašnje osobe koje negoduju, zevaju, šale se i kašlju. Vidimo ih na sceni i izvan nje, sa pravilnim držanjem i pogrbljene, kao ono što bi trebalo da budu i kao ono što zaista jesu. One u sebi kriju svu ljudsku ženstvenost koju jedan ideal žene savremenog društva negira kako bi je dobro plasirao na tržištu.
Da bi čovek izašao iz kaveza jedan deo sebe i svoje prošlosti mora da prevaziđe, umiranjem ili življenjem. Da bi se žena izborila za to da bude ono što jeste mora da izuje svoju potpeticu i zarije je u vrat sebe koju igra u mnogobrojnim činovima svakodnevnog života. Treba da se izbori sa time da joj neko broji partnere, njena osećanja svodi na PMS, njenu ličnost banalizuje prizmom spoljašnjeg izgleda, treba normama da potisne unutrašnju buru i uskladi je sa onim što njena rodna i društvena uloga od nje zahtevaju. Da bi žena postala žena mora da odbaci tradicionalnu ulogu dame jednako kao i savremenu ulogu aktera onog i onakvog feminizma koja se za ženska prava bori ukalupljujući svoju ženstvenost u obrasce muškog ponašanja. Svaki čovek treba da skine ,,crnu haljinu” koju se podrazumeva da treba da nosi i pokaže svoje boje. Ova predstava uspeva da provocira, da skine, probudi i zbuni gledaoca.
Ova predstava je potpetica koju treba sebi da zarijemo u vrat. Ovu predstavu napravile su žene kao umetnički čin koji ih predstavlja: proste, nezamenjive i unikatne u svojoj veličanstvenosti.