Intro: Sve je počelo krajem januara kada je Lolinom pozorištu, Teatru Levo, stigao zvaničan poziv na deseti, jubilarni, pozorišni festival u Fesu. Predstava „Iblis“ selektovana je u 11 predstava iz celoga sveta. Od 2. do 12. maja Teatar je proživeo avanturu mirisa, ukusa, boja, zvukova, kreativnih energija, kultura… Lastin autobus je ovu malu, ali odabranu družinu povezao ka Milanu iz koga je trebalo odleteti za Marakeš.
Dakle, Milano. Italijanski doručak, najbolja kafa na svetu i kroasan, veličanstveni Duomo, Galerija Emenauela II, Skala de Milana, zamak Sforca, poslednja večera sa Da Vinčijem i naravno đelato italijano, dok se na onom istom veličanstvenom Duomu iz prvog stiha, lagano gotovo neprimetno, pale fenjeri i zlatna Madonina sa najvišeg tornja daje svoj blagoslov nama malima, koji se opijeni tolikom lepotom blaženo smešimo… Bio je to tek početak.
Dakle, Rabat. Iz Milana smo preletevši Sredozemno more, ko živ ko mrtav, sleteli u Marakeš. Pozdravivši se usput, iz taksija koji kao da je ispao iz nekog filma, sa ekstremnom temperaturom i nekoliko krajnje za nas nezainteresovanih kamila, stigli smo do železničke stanice gde smo momentalno zaskočili Mek, jer čoveče prošlo je toliko vremena!!! Magični susret sa safirom (ambasadorkom) Srbije, gospođom Slađanom Pricom, i njenim pomoćnikom gospodinom Ibrahimom desio se na stanici u Rabatu. Ljubav na prvi pogled. Ostalo je bajka. Ambasada Srbije u Maroku koja te ubedi da si odatle i da tu potpuno pripadaš, topao vetar sa terase, malo vina, astal prepun Afrike, ćaskanje uz voće nefli koje nam je Ibrahim, pripadnik drevnog plemena Berbera, lično nabrao u bašti.
Dakle, Kazablanka. Ujutru nakon doručka i čaja od nane koji nam priprema i služi Ibrahim po tradicionalnom Berberskom receptu, hvatamo voz za Kazablanku. Safira Srbije ide sa nama, bez obezbeđenja, telohranitelja, posebne klase… Na putu do Kazablanke priča nam priču o Africi, običajima, ponašanju, poštovanju, čuvenom „Inšalah!“ (tako je Bog hteo) u svakoj mogućoj situaciji, na koje smo se brzo navikli. Kazablanka je… Kazablanka. Naprosto, jer tamo živi Hemfri Bogart. Prvo lokalnim autobusom koji se opisuje jednom jedinom rečju: vremeplov, u susret Atlantiku. I to je to. Bez daha, bez replike, bez selfija. Pa sledi najveći minaret na svetu visok 689m u džamiji Hasan II koja je sagrađena nad morem gde ritmika talasanja Atlantika briše sve oko vas, uz to šapuće Atlaski kedar, ječi čuveni marokanski mermer, bruji keramika iz Fesa i zvecka venecijansko murano staklo, bosa stopala tonu u debele beličaste ćilime… Bog je definitivno jedan, a ovo je vrlo blizu raja. Safira nas nakon ovoga vodi kroz Medinu (stari grad) da se sretnemo sa počasnim konzulom Srbije gospodinom Sadikom Bargašem na ručku. Usta puna Afrike. Tanzini na milion načina. Začini, sokovi, tanani mirisi koji vam za sekund zagolicaju nozdrve i maštu. Poseban ukus svakako daje nevidljivi saharski pesak koji je svuda oko vas. Piće u Rikovom kafeu sa Hemfri Bogartom i Ingrid Bergman lično, bilo je kao da nas je neko pokrio laganim ćilimom blaženstva. Vreme je stalo. Po povratku u Rabat, Ibrahimova harira (berberska tradicionalna čorba) nas već čeka, nakon toga slede ženski razgovori sa safirom Slađanom… uz staru dobru srpsku muziku otvaraju se vrata safirinog garderobera, kutija sa šeširima, bočica sa bojama za oči, po podu je rasuto bezbroj marama, staklenih perli, posuda za arganovo ulje… u vazduhu je miris jasmina i pačulija, plešemo. Vrti nam se u glavi od tolike dobrote, lepote i snova.
Dakle, Udaja (akcenat na prvom A). Budimo se uz miris čaja od nane. Čeka nas Udaja i rabatska Medina. Vozimo se kroz kraljevski kompleks, dozvoljeno nam je jer idemo kolima sa diplomatskim tablicama Srbije. Gledaju nas i pozdravljaju sa poštovanjem: gosti safire Srbije! Udaja je utvrđeni grad iz 12. veka, uskih ulica, prepun simbola i mirisa hibiskusa, veličanstven pogled na ušće reke Bou Regreg u Atlantik. Čaj od nane, naravno uz poneki arapski slatkiš. U rabatskoj Medini počinje šoping groznica. Milion glasova, kaldrma, igra svetlosti ispod trščanih tendi, obavezno cenkanje i nezamislivo oborene cene i naravno boje, boje, boje… Onda palminim bulevarom do stanice odakle krećemo za Fes… Zagrljaji sa Ibrahimom i Rabatom. Voz od Rabata do Fesa.
Dakle, Fes.
On kaže: „Zdravo, ja sam Tarik i ja sam izabrao Srbiju!“
Mi kažemo: „Micaaaaaaaaaaaaa!“
Ona kaže: „Zdravo, ša ima!“
Nebo kaže: „O, spremili su se, vidi kako su naučili naše reči! Zdravo, sve je ok. Ja sam Nebo, a ti?“
Ona: „Ša ima!“
Nebo: „Dobro, ok, sve u redu, nego kako se zoveš?“
Ona: „Ša ima“
Nebo: „Znam, shvatio sam, hvala ti, nego moje ime je Nebo, a tvoje…?“
Ona: „Šaima!“
„???? Aaaaaaaaaaaaaa, Šaima!“
Hotel Sofija. Lepo.
Dakle, Fes, dan prvi. Festival. Irska, Bugarska, Italija, Oman, Kina, Maroko, Nemačka, Srbija. Gledanje predstava. Razmena umetničke energije. Kreiranje univerzalne teatarske svesti. Jezik koji svi razumeju. Inšalah organizacija, ali sve nekako funkcioniše. Menja se, kasni, tumba, al ide. Saznajemo da nastupamo sutradan u 11 ujutru, al ne znamo niti kada nam je proba, niti da li imamo sve što nam je potrebno… Međutim ne damo se omesti, uživamo, spremamo se za ceremoniju otvaranja festivala. Dolaze nam i safira Slađana i Ibrahim. I stvarno smo dostojanstveni i lepi i ponosimo se svojom zemljom. Najviše nas snimaju i fotografišu. Nakon otvaranja konačno zakazujemo probu u 22 nakon večere. Tarik nam pomaže koliko može, nekako se snalazimo, i to je stvarno jedina prava reč. Oko ponoći nam dolazi ambasadorka da se pozdravimo i rastanemo do nekog novog susreta. Samo za nju igramo Klejbezable. I ponovo se grlimo, grlimo, grlimo… Nekako nam se ne rastaje. Probu završavamo u 4 ujutru.
Dakle, Fes, dan drugi. Festival. U teatru smo već u 8, naravno da nikog još nema. Inšalah! Stolica za gledaoce nema dovoljno. Inšalah! Stolice stižu. Inšalah! Stolice ipak ne stižu. Inšalah! Publika je počela da dolazi, a scenografije još uvek nema. Inšalah! Publika ulazi u salu umesto na scenu. Inšalah! Publika seda u prvi umesto u osmi red. Inšalah! Predstava kreće. I završava. Treba li reći da je bilo odlično? Odgledana je bez reči (što je redak slučaj, jer se tamo u pozorištu neprestano dobacuje, aplaudira, vrišti, priča, peva, komentariše, ulazi izlazi…), aplauz je bio pun poštovanja i duboke impresije. To je nagrada koju smo dobili. Nagrada publike. Najveća. Kritike renomiranih kolega, profesora i reditelja takođe su bile vrlo konstruktivne i pohvalne. Pozivi na druge festivale su pljuštali. Inšalah! E onda smo jeli voćni dezert i pili kafu u bambusovoj šumici. Gledali predstave, pevali pored bazena…
Dakle, Fes, dan treći. Festival. Uspeli smo da šmugnemo na kafu u hotel Saraj, čudo sa pet zvezdica, koje je bilo mali predah sa lepim pogledom, usput smo se zamalo potukli sa taksistima i zamalo popadali u nesvest od toplote, izmerili smo 39 stepeni! Posle podne, na istoj temperaturi, krčkali smo se na putu do Fes Medine. Kraljevska palata. Kraljevski park. Plava kapija od čuvene Feske keramike. Više od 2600 uskih uličica prepunih trgovaca, robe, kolica, belih magaraca, zanatlija. Jak miris kože i začina. Milijardu ljudi govori u isto vreme, dovikuje se, zove vas, cenjka se… Deca koja su vam stalno oko nogu. Oči koje ni sami ne znate gde bi pre. Potreba da dotaknete sve što vidite da proverite da li stvarno postoji. Pevamo. Da se ne izgubimo. Pevamo. Zato što volimo. Pevamo. Zato što nam je lepo. Ponekad smo malo i uplašeni, kada prolazimo kroz ulice koje liče na kampove drumskih razbojnika i kroz prljave srušene delove. Ali shvatamo filozofiju podneblja: i lepo i ružno i sjaj i beda i miris i smrad je sklad, je život, je to. Inšalah! A kad se upale svetiljke senke pojačaju mističnu atmosferu. Zasvetluckaju listići zlata u kapijama. Lica dobiju zagasiti ton masline. Probude se neka nepoznata čula. Treperite u sebi i oko sebe. Kao da postojite svuda u svakom i kroz svakog. Sve vam je jasno i sve razumete. Pozdravljamo se sa scenom, sa publikom, sa Festivalom, sa ostalim trupama, sa direktorom festivala… Razmenjujemo znake pažnje, sitne poklone, poziramo za novinare…
Pakujemo se. Krećemo vozom za Marakeš.
Dakle, Marakeš. Toplota. Kamila bez. Ošamućeni ostajemo u marakeškim apartmanima (bez zvezdica i prilično neurednim i prljavim) dok se sunce malo ne izduva, a onda krećemo u priču sa Marakešom. Ništa posebno. Već smo sve to videli. Mirisi, ukusi, boje, Medina… Da, da, da… samo puta 100! Trg Džema El Fna. Sve što postoji u 1001 noći tu je došlo. Sa uličnim zabavljačima, fakirima, crtačima kane, proročicama, letećim ćilimima, vatrama, prodavcima svega i svačega, voćem zamislivim i nezamislivim, decom sa velikim dubokim tamnim očima, prelepim arapskim ženama u različitim tradicionalnim haljinama, stamenim arapskim muškarcima vlažne tamne kože i velikih obrva, reskim mirisom šafrana, kurkume, cimeta… Trg nas nije puštao do kasno u noć. Atmosfera je lagano jenjavala. Radnje su se polako zatvarale. Čajdžinice i restorani su gasili svetla. Gužva oko taksija se pojačavala. Da li je onda neobično što smo zamalo propustili avion zato što smo se listom uspavali (u ženskom apartmanu) i što niko nije čuo budilnik niti panično dozivanje naših drugara kroz naselje kada su već mislili da su žene otete?! Da se desilo da ne poletimo tog jutra za Milano ništa ne bi bilo neobično, bilo bi to samo još jedno Inšalah! na ovom veličanstvenom putovanju, no naš čuvar Petar se ipak slučajno probudio, shvatio situaciju, probudio žene koje su krmeljive, neumivene, u pidžamama, bez šminke i sočiva poskakale iz kreveta i obrele se na aerodrumu u poslednji čas.
Dakle, kući. I eto nas ovde, bogatiji umetnošću, pričama, prijateljima i iskustvima nego ikad. INŠALAH!
Putovali: Čika Vlada, Anika Čudovište, Darko Rođače, Anđela D kvin, Sofija Foto sešn, Petar Foling in lav, Ana Ja ovo moram da imam, Marijana Aaaaaaaaaaaaaa, Nikola A na dan bezbednosti ako me se sete sete i Neba Šaima.
Autor ovog lepog putopisa: Ah Nar